Guardian Angel.

Stvarno znam puno Damira. U zadnje vrijeme čini mi se da je to najčešće muško ime u mom životu.
Ali imam jednog posebnog Damira. Onoga kojemu je ovaj blog bookmarkovan, pa će ovo vidjeti prije ili kasnije. Evo ti post, luđače moj.

Damir (ili kako ga ja zovem - moj Damir) je moj najbolji prijatelj, ako to već moram nekako definirati. Zapravo mi se svaka definicija čini pogrešna, manjkava, ali eto...

Moj Damir je doza optimizma i kad ju trebam i kad ju ne trebam, ono rame na kojemu mi je nekako najdraže i najlakše plakati. Tjera te na hrabrost, smijeh, napredak. Jedini me uspio natjerati da se popnem na Staklenu banku, držao me za ruku dok mi je srce tuklo u grlu, a u glavi se vrtjele misli kako sam viša od svih okolnih zgrada i zašto nema ograde. Za to mu se još nisam osvetila.
Volim što voli dobru muziku i šetnje. Nas nećete baš sresti u kafiću. Ali zato po gradu, u parku, na Trimuši, na Starom mostu... :)
Pravio mi je milijun dvd-ova s filmovima kada ja nisam pojma imala o torrentima i svemu tome. Onda me naučio downloadati filmove. :D
Kupio mi je kapu kada sam govorila da mi treba kapa, ali da to meni ne stoji nikako. I to kapu koja mi stoji.
Danas je razmijenio 50-tak sms-ova sa mnom jer je meni bilo fino ležati u krevetu umjesto da sam na kompjutoru. Nasmijava me do suza. S njim se ne moram pretvarati da sam pametnija, zabavnija, ljepša. Niti to mogu. I volim ga jer je uzeo moju traku za kosu s leptirom, udario ju i vikao na nju jer mi je non stop spadala s kose.
Malo ga ne volim jer sada ima samo srijede za druženje sa mnom. Točnije, ne volim njegov fakultet zbog toga. Bit' će bolje. :)
Tišina s njim nije neugodna, nego onako... Divna.
Pokušavam se sjetiti situacija s njim koje su mi ostale baš urezane u sjećanju. Ljetos je jednom rukom vozio bicikl, a drugom me zagrlio. To mi je bilo nekako slatko, ne znam... I glumili smo izvanzemaljce, mazali ogromnog psa, učili svirati na vlasima trave... Išli smo na mise u 6 h ujutro, pa poslije njih na čaj. Gubili smo se po šumi u gluho doba noći, igrali remija u parku...

Smiruje me kada pravim paniku jer nemam što obući za izlazak. Napravio mi je milijun papirnih čuda (origami), koja su sada izložena na polici u mojoj sobi.
Volim ga jer sam mu jednom poslala ovu sliku, a on mi je vratio: 'Yes, I would.'
S njim mogu pričati i tipkati na engleski jer mi je tako lakše reći neke stvari... A i njemu.
Danas mi je rekao da me čeka poruka u inboxu na Facebooku, ja tamo, a tamo:

<3

 Iliti 'Volim te' na znakovnom jeziku. Ja se raznježila i previše...
Ne pitah ga kome je još slao ovu sliku. :D

Velikim dijelom sam zbog njega ovo što jesam, jer me naučio da je u redu imati svoj stav, reći kad nešto ne želiš ili ti se nešto ne sviđa. Zbog njega sam hrabrija, jača, sretnija. Na tome mu nikada neću moći zahvaliti, jer da sam ostala ona plaha, plačljiva djevojčica do sada bih dobila slom živaca. Ovako smo cool, ne brinu nas životi drugih ljudi, pričamo o svemu i svačemu, tu smo jedno za drugo i vjerujem mu u potpunosti.

I volim ga, da. :)