Sve što mi treba ispod ovog neba.

"I ne znam kako ni kada, ali u svim tim našim pričama, ludostima..." - zastao je i pogledao me, sa onim malim osmijehom u kutu usana. Uzvratila sam mu sličnim, čekajući da nastavi. "U svemu tome postala si jedino o čemu razmišljam. Volim te, znaš? Ali ne ono da te volim danas, sutra ne... Ili da te volim samo kad si kraj mene. Ne znam... Volim i tvoju najveću glupost, eto."
Napokon je prevalio te riječi preko usana. Znam da mu nije bilo lako, preponosan je on. Kad se sjetim naših početaka! Nije mi davao nikakav znak da mu je bar malo stalo. A vidi sada... Do čega smo došli.
Gledala sam ga i smješkala mu se. Znam da je očekivao da mu kažem da i ja njega volim. Mislim da to već pomalo i zna. "Pa, znaš da i ja tebe, ovaj, pa volim i ja tebe."- rekla sam zbunjeno.
Gledali smo se sekundama, a meni se činilo da je vrijeme stalo. Bio je tu, preda mnom, onako savršen, neiskvaren. Onaj koji mi je stavljao osmijeh na lice i bio razlog zbog kojeg sam svaku večer gledala kroz prozor, pokušavajući smiriti misli i zaspati. A sad je tu, uz mene. I tako će i ostati.

I napokon je sve bilo na svom mjestu. On, ja, pogledi. Naša srca, poljupci, razgovori, smijeh.
Sve je bilo baš onakvo kakvo je odavno i trebalo biti, baš onakvo kako sam se oduvijek nadala da će biti.
Dok su nam se prsti isprepletali znala sam da je to sve što trebam.