Samo mi treba zagrljaj.

Dođu oni dani kad te uhvati sjeta. I spoji se par takvih dana, onako, bez najave.
Pa šutim i mislim se, maštam i pokušavam staviti osmijeh na lice. Ne ide baš, jer sve što želim se trenutno čini tako daleko, neostvarivo. Znam da ću se opet smijati, voljeti... Da ću opet biti zadovoljna svojim životom, sretna onime što imam, i neću se zamarati onime što nemam. Ali sada nije to vrijeme. Sada mi fali taj netko moj. Opet. Kad svi pobjegnu na svoju stranu, da on ostane tu, na mojoj. Da ne mislim ni o čemu osim o nama.
Nedostaje mi moja ekipa, druženje po Mostaru... Kave, šetnje, ma sve. I mislim da će za par dana, kad ih sve ponovno vidim, stvari biti bolje. Još kad dođe jesen, svo ono lišće, opet smijeh od jutra do mraka... Neću ni stići misliti ni na što drugo. Jesen, da, to je ono što trebam. Svoje ljude, slobodu. :)
I sad samo želim da me netko čvrsto zagrli. Ne treba reći da će sve biti u redu, ne treba reći ništa. Samo da osjetim da u mom životu postoji bar jedna sigurna stvar. Nešto što neće propasti, okrenuti mi leđa, nestati...