Proljeće, Sunce, šetnje, predivni dani... Neka euforija me hvata, kao da mi koža upija zrake sunca i pretvara ih u neki adrenalin. Skačem, pjevam, uživam. Gledam ga, sretna sam. Sretna sam samo gledajući ga.
A onda, kako Sunce polako zalazi, u meni nestaje adrenalina, sreće, ostaje samo neka tuga. Ni sama ne znam, ali napadaju me neke promjene raspoloženja. K'o žena u menopauzi, prelazim kroz hrpu emocija u jednom danu, u jednom satu...
I opet biram slušati srce. Po stoti put pokazujem da sam (pre) emocionalna budala, koja umjesto da uživa u onome što ima uvijek traži ono ''nešto'', nešto više. Nešto posebno, moje.
"Dođu one moje noći, kada mi dođeš u misli, i natjeraš me na razmišljanje. Pa se zapitam, šta bih ti rekla da u tom trenutku staneš ispred mene, spreman da čuješ sve što ti imam reći. ''
I priznam tati, mami, svima. Priznam im da ima taj ''netko''. I slušam kako mi tata govori da je svaki dan
premijera, da ne treba čekati nego se boriti. Sve to već znam. Ali ne mogu. Predaleko smo, još uvijek, a i ja se previše bojim onog nekog ''ne'', možda nekog srama kad uđeš na predavanje. Ne želim skrivati pogled od tebe, paziti gdje ću sjesti. Ne želim.
Vrijeme možda i nije najgora stvar. Možda bude dobro prema meni. Napokon.
Samo ne mogu vjerovati da se čovjek može ovako osjećati. Ovako... čudno. ''To život tako režira.''
Nema mi smisla donositi odluke jer znam da se ne mogu pridržavati ničega. Samo znam da si ti jedini koji me zanima, jedini kojeg uistinu želim. Nijedan drugi nije ni približno dovoljno dobar. Možda opet idealiziram, ali nema veze, dopustit' ću si to, kao što si dopuštam da te malo previše prisvajam u nekim svojim mislima. Oprosti, stvarno, ali bar mi to ostaje...
Možda ovo nikada nećeš pročitati, možda i hoćeš. Nije niti važno. Valjda već znaš da si ono nešto što se toliko dugo traži, toliko posebno i savršeno da pomislim da nije moguće da takav netko postoji.
Da pomislim zašto takav netko nije moj netko...
Mišek... želim pročitat post u kojem će sve bit dobro, di će napokon taj neko bit tvoj :)
OdgovoriIzbrišiDaj trgni se stvarno, prestani živjeti sa ražmišljanjima '' šta da je tvoj'' i stvarno ga napravi takvim...
Život stvarno je prekratak draga... i daj uzmi ga u voje ruke... Nekad čuješ i ono šta najmanje želiš, dobiš ono ružno o čem si zadnje razmišljala, ali tak uvijek mora biti... Bar znaš na čemu si... znam da je lijepo sanjati i snivati, ali SREĆO moja, šta imaš od toga...
Znaš da želim da si sretna i da mislim na tebe, i znam da će se sve posložit <3
veliku pusu ti šaljem ;)
Biti će i neki totalno sretni post. Ne znam kada, ali će biti. :)
IzbrišiTreba mi malo vremena i puno sreće, bit' će to dobro.
Hvala ti ljepoto. Ja se nadam da će se to sve ostvariti.
Pusa ti i ogromni zagrljaj. :* <3
Lijepo pišeš.... ja ti toplo savjetujem da napraviš taj prvi korak jer od odbijanja je je još gore kada ne znaš, svaki dan se iznova nadaš... pokreni se, daj sve od sebe da stvari krenu u tvoju korist i želim ti svu sreću :)) I naravno ako rasplet ne bude po tvom možeš krenuti dalje nekim drugim putem.. ali nadam se da o tome nećeš morati razmišljati!! Nek ti je sretno i samo hrabro!!
OdgovoriIzbrišiHvala na lijepom komentaru. :)
OdgovoriIzbrišiPočinjem nekako polako, ne mogu odmah s neba pa u rebra, ali ne stojim više na mjestu i čekam čudo. ''jer čudo ne zna put.''-rekao bi Gibo.
:))
Čitam i zadnja dva posta i vidim da nema mog komentara, ovaj blogger zeza sve u 16 ://
OdgovoriIzbrišiMislim da ti ne trebam više govorit kolko volim tvoje pisanje jer sigurno znaš da je odlično :)
Mogu reć da i ja čekam tog "nekog" i nema ga... Ali ne odustajem, vjerujem da će jednog dana doći :) Samo osmijeh na lice i sve će biti u redu. Kad se budeš najmanje nadala, doći će ti taj netko :) Tako bare ja mislim :D
puse <3
Vidjela sam tvoj komentar :))
IzbrišiHvala ti, divna si, uvijek mi je drago kad vidim tvoj komentar. <3
:-*
Amazing picture! I love it :)
OdgovoriIzbrišiTnq :)
OdgovoriIzbrišiI like ur blog a lot, and I definitelly follow you. :) xo
Kažu neki da melanholija i ''nesreća'' rađaju inspiraciju i čine dobrog pisca, a ja, evo, ne mogu da se odvojim od tvojih tekstova. Ne znam da li je to u pitanju, ali bi mi ipak bilo drago da pročitam i neki tvoj optimističniji post.
OdgovoriIzbrišiOvi postovi su toliko lični(i hrabri), da mi se čini da ti remetim privatnost samim komentarisanjem, pa i ako je tako, nije mi to bila namera.
Mnogo mi se sviđa blog. :)
Ajme hvala ti puuuno, nemaš pojma kako me obradovao tvoj komentar.
IzbrišiU mom slučaju je definitivno istina da ta neka tuga potiče kreativnost, pisanje... Bit' će i sretnijih postova, obećajem.
Još jednom hvalaaa <3
Nema na čemu. :) Moram priznati da ti zavidim što tako otvoreno pišeš o svom životu, ja tako nešto sebi baš i ne dozvoljavam.
IzbrišiAutor je uklonio komentar.
OdgovoriIzbrišiTvoje pisanje je stvarno nevjerovatno. Al' cesto prizeljkujem trenutak kad cu na tvom blogu da procitam neki sretan post. Post u kome ce on biti tvoj. Ja vjerujem da ti to mozes. Ucini taj prvi korak. Ti si dobra osoba i sigurna sam da mozes da ga osovjis svojom dobrotom i lijepim rijecima :)
OdgovoriIzbriši